Balkan.Boy / Extreme Underground

Dobrodošli na moj blog....

12.07.2007.

Dičinja posla...

 

E ja, sjećam se tih dana. Dobiješ nove tene i čini ti se da trčiš ko oni crnci na sto metara što budu na televiziji. Još mi u glavi ona scena kad je mater dobila novi sat, a ja sam bio opsjednut čekićem. Spojite to dvoje i dobijete – degenek.



Uvijek sam volio kad dođe Mila Đekina u babe i donese mi smokija i bombona, al zato me vazda bilo stra cigana. Dođu prodavat metle ili neke čandrljine i baba mi rekne da će me odnit ako ne budem sluša, ili da će mi pratar odrzat jezik ako budem laja.
Evo me danas, živ i zdrav, i sad ja lajem protiv tamo nekog pratra, a ciganima prodajem džidže midže na buvljoj pijaci.

Nego, svi se sjećaju kad su nas pitali : „Štaš ti bit kad narasteš?“ – od učiteljice koju sam jednom zezno da sam dobio 5 iz kontrolnog iz prirode i društva, do tetke koja me čuvala dok sam bio mali i plašila me Fredi Krugerom.
Nisam baš bio preopterećen time, važnije mi je bilo da imam dovoljno para da kupim kolač u Đeze dok idem u školu i da ne moram sjedit s nekom curom. Svi ovi su htjeli bit neki astronauti ili ti ga vozači ultrabrzih auta. Kolko sam skužio ženske se nisu oko toga sekirale, važno je bilo igrat lastike i nadat se da ćeš za rođendan dobit skočka.

I tako idem ja kući jednom, kad tamo na ćoši pijace i samoposluge u kojoj smo krali čokoladice stoji troje-četvero ljudi mašući sa sto iljada para. Booookte okle im onliko?
Svi ih pozdravljaju, imaju zlatna prstenja, ona velika što imaju bombon u sredini i naočale ko u filmovima Džejms Bonda. Rodio se prvi san o odrastanju, oću bit – Švercer!

Odma bi reka babi da mi napravi velike džepove na gaćama jer neću imat di s parama. Kupio bi sve ninjdža kornjače i hi men figure, sve igrice na pijaci i najbolji džojstik koji se nikad ne pokvari. Ne bi iša više u školu i kupija bi cilu trafiku sa sličicama Cro-Army iako mi fale samo 15-ka i 67-ica u albumu. Ma cili dan bi igra klikera i to samo sa mjesečarima, a prijatelje iz razreda bi vodio u Tip-Top na slanac ili u Stojke u kuhinju da uzmu šta god oće.

I sve bi bilo fino da mi nije onaj Adem iz prve klupe sa naočalama, što svaki sat pita molim-van, reko da su oni lopovi i da kidnapuju djecu pa ih prodaju, i da su jednog švercera ubili jer je bio dužan pare nekom. U tren oka ostadoh bez sna... Adem je otišo na ledinu isprid škole izmlatit onog malog što mu je napisa na torbi da je ćorav, a ja sam slegnutih ramena pošao kući jer će se svaki čas krava otelit.

Image Hosted by ImageShack.us

Volio sam Milavu, a i kokoši iza kuće... Krmenja su mi uvijek bila zanimljiva ali nikad nisam smio prić blizu njih da ne ostanem bez ruke ko čika Drago. Imali smo mi i mačaka i ćuku, a jedno vrijeme i zečeve dok ih dedo nije zaklao. Životinje su mi uvijek bile drage iako misterija o krepanoj kokoši još nije otkrivena. Žao mi je bilo kad sam je ufatio za vrat i vrtio ko na ringišpilu. Kad sam je pustio ona se više nije ustala, a nikom nisam reko šta je bilo iako me baba pitala jesam li ja gađa kokoš tičarkom. Nikad! Samo vrapce jer oni pojedu sav onaj koncentrat što baba kupi kokošima...
Od tada sam se brinuo za životinje i mislio da bi mogao bit – Veterinar!

Imao bi punu kuću životinja i pomagao bi im kad su bolesne. Nisam mogao zamisliti dan bez domaćeg mlika i čokolina, a isto tako ni bez Meri – najpametnije kuje na svijetu. Ma kad bi postao veterinar davao bi svim životinjama najbolju hranu i nikad mi ne bi podletile pod auto. Znam da bi me volile jer bi priča s njima, išli bi u šetnju i na brdo iako je gore uvik onaj pijani Ivica Grepo što ostavi krave priko noći vani na kiši paonda one muču i ne mogu spavat.

Još se sjećam kad me zatvorija u sebe u garažu, zaključa i pripeo junca isprid vrata. A ja mlatija po limenim vratima dok ih nisam razvalija, a junac se valjda pripa i pobiga.

Jednog dana je doša veterinar kod nas! Eee kako sam bio sretan. Rekli su da će škopit krmenja, a ja sam mislio da je krme bolesno pa da će mu dat neki lijek da ozdravi.
Pošo ja gledat neću li štogoć naučit pa da ne moramo zvat veterinara drugi put.
I šta bude? Krme skiči ko ludo, ovi ga drže, a on ga riže tamo doli... Ajme ti ga majko, pa ja sam mislio će mu veterinar pomoć da ga manje boli kad ono suprotno. Ža mi bilo našeg krmeta i reko sam da ako su to veterinari onda neću bit ko oni kad narastem.

Ništa od toga... Ali sjećam se još jedne maštarije. Znam da je bio prohladan dan prije raspusta i bacali smo petarde ispred škole. Volio sam vatromete i one zelene piratice, umjesto sendvića na odmoru čuvalo se za novi paket. Eeee kad bi imo onu trgovinu di ima kupit petardi – valjda se tada i javila ideja o poduzetništvu. Znam da sam kupovao petarde i prodavao ih skuplje nego što bih ih sam platio. Nije uvijek bilo za pare – jednom za loptu, a nekad čak i za zadaću.
Sve dok jednom nisam ubacio jednu u onu cijev što viri ispred škole pa me neko nije izdao. Moro sam ić u pedagogice i onda mi je rekla da je jedan mali osto bez prstiju radi petardi. Od tada ih nisam više ni kupovao ni prodavao...

Gledao sam puno filmova, i znao ić pješke u onu videoteku iznad pošte – Mea Culpa se zvala.
Indijana Džons, Rambo i Brus Li su mi bili idoli i zamišljao sam kako imam videoteku i cijeli božji dan samo gledam filmove. Kako bi to bilo dobro! Još su me zvali Robot dok sam iša u školu jer sam imao iste pokrete ko Robokap. Onda sam se sjetio kako mi je mater uvik znala reć da će mi otić oči koliko gledam televiziju i da ne sjedim blizu ekrana – jer ću morat nosit naočale. I ta ideja je polako padala u zaborav jer se Mea Culpa zatvorila, a i video se pokvario kad je pojeo bratove lego kocke.

Htio sam ja bit i golman jer sam dobro branio, valjda zato što nisam znao igrat i driblat. Nastavnik Čota nas ko i obično natjerao da igramo u atletskim majicama u 7 po ujtru na 1. satu tjelesnog. Odlučujuća utakmica – zadnja u sezoni za 5d razred, još vodimo i mene spuca lopta direkt u glavu. Je obranio sam, i odma me slijedeći sat prozvala Matematiku. Nisam ništa znao al nije mi dala jedinicu. Valjda je mislila da sam crven jer me stid što ništa ne znam.

Evo me danas na studiju, 3. godina ekonomije, Zagreb.
Više me nitko ne pita šta ću bit kad narastem.
Svi su više manje navikli na činjenicu da jedan dio mene nikad neće odrasti.

Balkan.Boy / Extreme Underground
<< 07/2007 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728
293031

MOJI LINKOVI

Linkovi...
Moj drugi blog.../English
Hercegovački forum
Najbolji site za predviđanje rezultata...
Totalna Techno Peglaona

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
43646

Powered by Blogger.ba